Štrkalj je zašo na netaknuto tlo…

Sad je virus, crv…strano, nužno zlo

I komarac siše sve što mu se da

Nije kriva tvoja dobroto-čistota,

već on sam…što od tebe ‘zima

niti tvoja naiva… tvoje gluposti lepota…

Za tvoje strano biće sad…

ti koža biva tesna,

I sve prelama se, kao zmija sikće

na okovratu griva, kao plamen besna,

Sve manje, u nazad je vremena...

jer ono te uzima, čudna fenomena!,

...u prolazu negde...zmija te ujela,

Telo obuzima...nekroza preotima!!!

Svako zna da deo je bitnoga udela,

tek po neko je crv, što izrađa leptira,

grozota je lepa...ko i metamorfoza...

i neko reče „niti nosiš sočiva,

                         niti naočare u futroli“.

Kad krpelj je skoračio na bezbedno tlo,

debeo, sit...gadno naočit...

ostao si bezmoćan, sve se razotelo

I koža je tesna ostala, i griva besna...

...a šakali... u pustari , kikoću se zlo!!!