U međuprostoru, na ivici...između kamenih bregova što urlaju za dahom, i usnulog horizonta na spokoju dana... Ti otvorila si svoje grudi, zasekla staru ranu ...od svoje krvi načinila ritual odbegnuća...od svih glasova u tvome srcu, svih tih vrisaka u svome stanu...i svaku bi žrtvu darivala, zarad, od svog nemira pobegnuća.

  Tvoje biće tanano je, misli tvoje krotke, ali duh nemiran...neukrotiv...pa detetom još te čini, što sa svetom u neskladu je.

  Svaku vodu dao bih ti , sa izvora svog začetka, kada znao bih da utolila bi žeđ svoju za opstajanjem...sa visina spustio bih te , jer se tamo večito gušiš, al sa novim ti opravdanjem. Meso je tvoje plemenito, aristokratski čisto, pa stoga nemaš bliskih, da bol svoj utopite isto... Vrisci, grabež, kaljuga, jagma...ono je što ti vidiš, a time si darovana...breme je tvoje nužnosti stigma...poput pošasti koju čeka jato vrana.

  Urlici iz pravremena, jauci što će doći...u međuprostoru si ovog trena...nepostojnog, i nemirnog nalik tebi. Kad bih samo umeo da shvatim, svu tu dubinu patnje, žalio ne bi ni sebe ni časa...samo da bliže jedno drugom postanemo par što vlada, zemljom koju nema ni jednoga svoga grada...nit granica, nit građana...samo mi, uzidani u međuzoni svojeg večnog saživljenja...