Ona ima jednostavno kožu sazdanu od najlepšeg materijala koji sam ja ikada dotaknuo...to i nije koža, ne...ukoliko je poredim sa drugim telesnim omotačima... To je „ njen omotač duhovnosti“... pa izgleda u skladu sa njenim duhom, i omot je tako plah, mek i topao, omamljujuć i upijajuć...uffff

„To“ ima nekakvo privlačno magnetno svojstvo koje mi ni trena ne dopuštaju da se duhom i telesno, otklonim od nje... Iskreno smatram da je greota da ne bude dirana, pipkana i doticana, vođen analogijom da je to isto kao kad bi bilo koje umetničko remek delo bilo sklonjeno od pogleda ili sluha , onih koji mu se dive.

Iz tog razloga sam je zamolio, sav preneražen i očajan zbog neprisutnosti njenog bića kraj mene, da se u trenutcima naše razdvojenosti, ona dodiruje sama...a pri tom da pokuša čitav ritual da doživljava kroz moju senzibilnost, ipak znajući da zna kako ja to , po načinu energetske nivelizacije i konstrukcije samog stiska, „zgnječa“... doživljavam. Ona može da na tren bar oživi to osećanje koje isključivo pliva u nestvarnom i bezrečnom univerzumu. Te se neću ni truditi da ga dočaram.

Samom reprodukcijom moje percepcije , „njenog omotača duhovnosti“... daje mu bar delić , potpuno zaslužene pažnje, koju inače treba uvek da ima. Osećam se odabranim, samo! zbog tog aspekta naše veze. Dok druženja, družbovanja, razmena priča, iskustava, nadopunjavanja, i predopunjavanja, zbog kojih bi se često svađali (a i to volim kod nas, iskreno), plakanja i smejanja, uživanja u koje čemu i ničemu...ostavljam pod dubokim ključem misterije. I dok je tako...ja biti ću blažen...