Odavno još, ja predao sam se
Od kako ime tvoje hvatam
U najdubljim začećima svoje jave
...baršunastim dahom zime
Pokraj vatre snevajući...shvatam !
Da ne mogu promeniti ti ime
A želim da pomalo zoveš se ko ja...
U trku sada hvatam , svoje rame !
Poplašeno osvrćem se, i gledam pogled svoj...
...u kojem tami tračak, iza strašne vatre
I ne mogu mu doseći, ni uzviknuti ga ne smem
Poziva me kroz eone, to ime tvoje !
Što ga na hiljade leptira, oduvek dobro zna.
Oko svoje ose, i dalje svoje rame hvatam
A na postolje kraj sebe želim da ga smirim
...zajedno nas klešući...izdignem sa dna
U nemosti jasnoj, kristalnoga zraka sunca
Zanavek probudim iz tog teškog sna...
Jer svako biće, i što biće nije...Tvoje ime zna
I dosta mi je svih tih reči pohvalnih
I previše mi je toga da „ja jesam ja“
Želim bakljom, u tami da pronađem put
Da pobegnem od svih tih stvorova dosadnih !
Znam da ne mogu biti ono što si ti...
...samo želim
na tren, tihooo se uspokojiti...
No comments:
Post a Comment