MOME BIĆU VOLJENOM...

     

I KADA JA MISLIM DA SAM JA ,

I KADA TI MISLIŠ DA SI TI,

SVAKA MOJA GRAŠKA ZNOJA

SATKANA OD GREŠNOSTI ...

U ZALUD MOJE SVESNOSTI,

O SVEMU TOME...

KAD NEKO PLUTA, TAJ I TONE...

IZNOVA SE POVRATI ,

ČVRST I TUP KAO STENA

ZATO I TI ZNAŠ DA SAM JA...

I JA ZNAM DA SI TI ...

SVE ŠTO NE BI SMO, BAŠ HTELI BITI,

SAMO ZATO SE, I NEMOJ LJUTITI...

KUD MI BEŠE MISLI MOJIH KRAJ

KADA IZBORA SAM IMAO,

HTENJA, ODSUTNOSTI...

NABEĐENJA KAO KRALJ

RAZDRAGANE MLADOSTI , RASKALAŠNOSTI...

SADA SVE MI JE NA MESTU

TU, GDE TREBALO BI BITI...

SAMO IZBOR... VIŠE NEMAM ISTI...

...I ZATO SE NEMOJ LJUTITI

DOVOLJNO SAM SEBE SLAMAM...

GLUMAC SAM U SVOJOJ REALNOSTI

SVAKOG DANA DIŽEM ZASTOR DRUGI...

ULOGA MI DOBRO ZNANA, POSTOJANA...

SVAKE NOĆI DRUGE KULISE SPUŠTAM

PUBLICI SE UVEK ISTOJ KLANJAM,

SAMO POZORNICE NIKAD NISU ISTE,

MOJA BINA, RAZNIM SUNCIMA OBASJANA

NITI MOJE OČI ČISTE, KAO TVOJE KOJE PAMTIM

NEDAM DA ZABORAVIM TE NITI

NESMEM DA SE OTKLONIM OD SPASA

STOGA KADA TI MISLIŠ O MENI OD ONDA,

ZNAJ DA JA TEBE , UVEK VIDIM ISTOM...

ONAKVOM , KAKVOM HOĆEŠ BITI...

ISTOM ONOM KOJA SE OD DRUGIH ŽELI SKRITI...

ZATO UVEK ZNAJ DA TVOJ SAM !!

I PO DANU, SMEHU NEBA

SAMO TEBI NAMERENOM

I U TAMI...TERETU SVOG TI NA GRUDIMA

NAJTESKOBNIJOJ MUČNOJ SVITI...

NIKADA SE NEMOJ... NALJUTITI...



NI NA ČEMU...IKAD... ZAMERITI

Ona ima jednostavno kožu sazdanu od najlepšeg materijala koji sam ja ikada dotaknuo...to i nije koža, ne...ukoliko je poredim sa drugim telesnim omotačima... To je „ njen omotač duhovnosti“... pa izgleda u skladu sa njenim duhom, i omot je tako plah, mek i topao, omamljujuć i upijajuć...uffff

„To“ ima nekakvo privlačno magnetno svojstvo koje mi ni trena ne dopuštaju da se duhom i telesno, otklonim od nje... Iskreno smatram da je greota da ne bude dirana, pipkana i doticana, vođen analogijom da je to isto kao kad bi bilo koje umetničko remek delo bilo sklonjeno od pogleda ili sluha , onih koji mu se dive.

Iz tog razloga sam je zamolio, sav preneražen i očajan zbog neprisutnosti njenog bića kraj mene, da se u trenutcima naše razdvojenosti, ona dodiruje sama...a pri tom da pokuša čitav ritual da doživljava kroz moju senzibilnost, ipak znajući da zna kako ja to , po načinu energetske nivelizacije i konstrukcije samog stiska, „zgnječa“... doživljavam. Ona može da na tren bar oživi to osećanje koje isključivo pliva u nestvarnom i bezrečnom univerzumu. Te se neću ni truditi da ga dočaram.

Samom reprodukcijom moje percepcije , „njenog omotača duhovnosti“... daje mu bar delić , potpuno zaslužene pažnje, koju inače treba uvek da ima. Osećam se odabranim, samo! zbog tog aspekta naše veze. Dok druženja, družbovanja, razmena priča, iskustava, nadopunjavanja, i predopunjavanja, zbog kojih bi se često svađali (a i to volim kod nas, iskreno), plakanja i smejanja, uživanja u koje čemu i ničemu...ostavljam pod dubokim ključem misterije. I dok je tako...ja biti ću blažen...

Misli..........

U ovo vreme moraš sebe sve češće srozavati... Nužno se kreveljiti na tuđe banalnosti i gluposti... Moraš gubiti sebe, kako bi opstajao sa drugima... Umesto davati sebe, na korist svima... Suzno čista je prostota zašla u svaki molekul i atom ove "naše" tzv. stvarnosti...

  Ljudi bežeći u strahu upravo od te iste stvarnosti, bezvoljno prepuštaju se lako - mislenosti --- nema potreba za opterećivanjem --- tačnije ima je, al se umeće izrade alata u te svrhe, negde pogubilo...ili je nikad ni bilo ---;sve je onako "jesi čuo šta kažu". Ili ---; "pa zar nevidiš da propadamo"!!

Naravno da je pad u beskraj bez dna propasti ne-mi-no-van! .

  Kao u začaranom krugu, ili nekoj maglovitoj, pećinskoj sferi. U utrobi omamljenja klizamo po površnosti, neumeću analize, prihvatanju svega onakvim kakvim je sasvim, tek na pogled.

 Mi vidimo tapete. Zid?!, a tek ono pozadi njega je zgrudvano u klupku beznadežnosti. Tako je zbeg u malodušnost, malograđanštinu, prostodušje, ismejavanje, tupave naslade, uzrokovan okržujućim prividom realnosti. A svaka individualna stvarnost je čisto odsustvo želje da se menjamo... Sve je nalik grafičkom nacrtu Teslinog fluksa...gde se naizmenično oko jednog centra kružno vrte neizmenične struje...elektroni...a u jednom prostoru uvek iznova i iznova sreću i prepliću ...

...by M

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Jedino čovek stremi pravoj liniji...perceptivno, metafizički, mentalno... idealnom krugu...kocki. Dok u prirodi ništa nije pravolinijski, uokvireno, niti se može staviti pod neki kalup. Ukoliko se i pokuša pre ili kasnije će erodirati, korozirati, eruptirati, rasplinuti se na sve strane i opet ne nekim samo nama svojstvenim redom. Ni na nivou kvarka nema pravilnog oblika... Najbliža geometrijska forma prirodi je spirala. Sve u prirodi oblikovano je evolutivno - simbiotičkim nagonima, koji se mogu tumačiti kao naturalni obrazac ponašanja. Koji mi slabo, u većini nerazumevamo...

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Mi smo u tebi, mi jesmo ti...ono što ne znaš ni ti da jesi. Mi smo istok, i svanuće nove misli, nakon mračne, uvek prisutne... Kad pod jezikom nešto te bode, mi smo u duhu tvoje slobode. Svaki tren u kojem se pitaš "dali je to to, kako i treba biti?". Mi smo svest o svetu, i svet u svesnom. Mi glad smo onih što nisu siti. Pravi smo put, kad god skreneš sa njega. I cena i uzrok, i istina u delu svega. Mi smo pružena ruka , koju ne treba da uzmeš. Kad lice ti blagooo, dotakne sunce...i osmeh pustiš ko razlivene boje. Tad mi čisti smo istok, tvog "zapada", što ga kroje !

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

I onoga trena od kad smo ispljunuti iz najtoplije čaure majčine utrobe...udahnuli smo i prvi udah i poslednji izdah. Opipnuvši nas hladnim škaricama i preseknuvši naš pramordijalni kanal, to evolutivnu spregu sa našim predcima... dobivši šamar na oprez koji kaže; budnost...realitet...opstanak!...usponi i padovi! SpreeemaaaaN!

Mi zagrizli smo onaj lanac postojanja, koji glodaćemo do tog poslednjeg uzdaha. Upali smo u mala kolica, o koja nam okače broj, jer još ni ime nemamo, i svi smo na oko isti...kako je to samo slatka forma. Suština ostaje i nadalje, uniformisanost, stesavanje na prosečnost. Ukoliko nisi u okviru, moraš biti izopšten...svi smo kodirani...poput proizvoda na prodajnoj liniji u megamarketima. Stoga Miiirnooo!...ili pravac nazad u pleme!

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Kada neko se nađe na životnoj litici, na ivici neke moguće presudne odluke, ili pak na obronku očajanja...ima onih karaktera, koji će poput povetarca...perfidno i neprimetno da ga jednom rukom gurnu ka ponoru, a drugom ga uhvate...i omamljenim osmehom prepunim samoljublja reći " spasao sam ti život". Takvi se naslađuju svojom zlobom, i tuđom patnjom. Oni su najopasniji. Demagoško, manipulativno, politikantski tipovi ličnosti !!


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Kad se kaže kako o ukusima netreba raspravljati...to je privid o spoznanju da neko nema ukusa. Kad se kaže kako usamljenost nekad prija...obično ta ista desocijalizacija i samotnost vrišti da bude shvaćena i prihvaćena. Kad se kaže ja nisam taj i taj tip...znajte da on duboko upravo to jeste. Kad neko ističe isključivo prelepost ljubavi...on drhtavo jeca u svojoj dubokoj povređenosti od svoje želje za voljenjem. Protivrečja u nama kuljaju i iz nas nesvesno izbijaju...i trudeći se slikovito da tuđu predstavu o sebi, preobličimo... Tim činom u istom trenu mi u ogledalu pružamo ruke ka sebi samima...obično je tako...i jednostavno je tako. Kad sve ovo i sam kazujem, ja na sebe pažnju potražujem...pih...i da je samo to !?, doveka ćutao bih kao nem.!!

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Kad je u pitanju naša Turbo - estrada...broj pregleda i lajkova na Jutubetu ekvivalentan je broju psihijatrijskih slučajeva koji se vode kao "normalni", a kojima pomoći nema...smile emoticon

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

I dok baljezgam...znači da sam ogorčen...i dok sam ogorčen, znači da sam ranjiv...i dok sam ranjiv, znači da još osećam...i dok osećam ne znači i da živim...i danas je četvrtak, a za nedelju dana opet će isto biti četvrtak...



+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

...kada je uteha potrebna, dali je to ljubav?...kažu jeste...

Kada zaštita i podrška su bitne, dali je to ljubav?...isto...

Kada tople reči miju ego, i blago sažaljevaju, dali je to ljubav?, uvek dušo...

Kada istina se prozbori, ne, to nije ljubav!...

Kada svaki vid slobode se ljubomorno tumači, čak i ljubomora je odraz voljenja!!!...

Kada svaki dobronameran, prijateljski savet ne prija "onom" uhu...i to biva atak na samoživost bića! Tek kada potrebna je bezuslovna podrška, ma ukom vidu...onda je sve ljubav!!!.



...Koliko potiranja i kontradikcije...samopoštovanje, da, ali samosvojnost , ne. Utešnost i milozvučnost, da...ali pozitivna kritika, ne! Čak i sexualni prohtevi vagaju se poput brašna!!! Sve iz ugla poimanja svojatanja, a ne pružanja. Jer ako smo zajedno...ti mi pripadaš!... a ne činimo sublimat jednog bića! Prosto malodušno, umesto da bude prosto otvoreno. Neuvijeno i izvitopereno... Dosta!!!

Voda...

  Moćna, prastara, Vodo, što iz pare,

     ti vraćaš se u led  

  Da li sve pred sobom gromiš snažno...

  ili usnulo plutaš, kako zemlja diše,

  Da li kapaš milo, bez kraja, istrajno,

  dok u mramoru, ponor se ne iskleše   

  van pogleda svakog, ponireš sve tiše, i tiše...   

  Ti jesi svemu povod, rasprava i sled.

  Vodo milosrdna, blagorodna trajno...

  Reč'ju, mislima i delu... ti si ostvarenje...

  kako sneg što kopni,u izvorište, brzak,

  prelamaš se, i žustro peniš o stenje,

  Duhu, duši , telu... jesi otelotvorenje...

  sveukupno jedno...od bezbrojno drugih

  lednik, more, bunar, voćka, reka, ljudi,

                    i znoj i suze... raznih bića bludnih!

  Vodo milosna, za oprost svima...

                                      ovo molitva je tebi

  Posledica, čin, svrha, i začetak svakog puta,

  Sve čemu težim , jesam, pripadam, i klanjam 

  Sve od čega sazdan sam, imam, biti ću, il' ne

  tu gde najviše pripadam i obraćam se sebi...

  u svome ritualu, što kazujem, svom najdubljem sebi...

  Sve ostavljam Vodo... i poklanjam se Tebi!