Moćna, prastara, Vodo, što iz pare,
ti vraćaš
se u led
Da li sve pred sobom gromiš snažno...
ili usnulo plutaš, kako zemlja diše,
Da li kapaš milo, bez kraja, istrajno,
dok u mramoru, ponor se ne iskleše
van pogleda svakog, ponireš sve tiše, i
tiše...
Ti jesi svemu povod, rasprava i sled.
Vodo milosrdna, blagorodna trajno...
Reč'ju, mislima i delu... ti si ostvarenje...
kako sneg što
kopni,u izvorište, brzak,
prelamaš se, i
žustro peniš o stenje,
Duhu, duši ,
telu... jesi otelotvorenje...
sveukupno
jedno...od bezbrojno drugih
lednik, more,
bunar, voćka, reka, ljudi,
i znoj i suze... raznih bića bludnih!
Vodo milosna,
za oprost svima...
ovo molitva je tebi
Posledica,
čin, svrha, i začetak svakog puta,
Sve čemu težim
, jesam, pripadam, i klanjam
Sve od čega
sazdan sam, imam, biti ću, il' ne
tu gde najviše
pripadam i obraćam se sebi...
u svome
ritualu, što kazujem, svom najdubljem sebi...
Sve ostavljam
Vodo... i poklanjam se Tebi!
